Stvari se menjaju iz dana u dan, fantastičnom brzinom, tako da mnoge i ne primećujemo, na primer, koliko smo vezani za mobilne telefone, kakve su nam nove navike, kako putujemo i radimo. Sve je potpuno drugačije nego što je bilo, a tek će doći stvari i mašine koje govore i koje rade za nas.

Piše: Mitko Arnaudov, Izvor: Srpska ekonomija magazin

Možda je našim ljudima već dosadilo da slušaju o digitalizaciji i digitalnoj revoluciji, ali, na njihovu žalost, ovo je tek početak početka svega toga. Još će se stvari menjati jako, jako mnogo i zbog toga je važno da učestvujemo u digitalizaciji, digitalnoj tranformaciji. Ovo u intervjuu za Srpsku ekonomiju ističe Branislav Vujović, predsednik New Frontier Group i stručnjak za digitalnu ekonomiju.

Gde se mi nalazimo kada je reč o digitalnoj revoluciji?

Rolls-Royce pravi brodove koji sami prenose teret preko mora, potpuno su zatvoreni, a njima se upravlja preko kontrolnih centara. Postoje automobili koji lete i smatra se da će vrlo brzo, za nekoliko godina, i oni ući u svakodnevnu upotrebu. Na Olimpijadi u Tokiju 2020. godine taksiji bi trebalo da budu bez vozača. Stvari se menjaju iz dana u dan, fanstastičnom brzinom, tako da mnoge i ne primećujemo, na primer, koliko smo vezani za mobilne telefone, kakve su nam nove navike, kako putujemo i radimo. Sve je potpuno drugačije nego što je bilo. Zbog toga je izuzetno važno da razumemo da se nalazimo na samom početku digitalne revolucije. Tek će doći stvari i mašine koje govore i koje rade za nas. Digitalna revolucija je na samom početku.

Kako se preduzeća prilagođavaju?

Ako zaista želimo to da razumemo, moramo da posmatramo dve vrste kompanija. Jedno su nove kompanije koje su potpuno digitalne, kao što su Google, Apple i WhatsApp, Nordeus u Srbiji. To su firme koje rade i organizovane su na digitalni način. Imamo digitalne banke, koje nemaju filijale i rade potpuno drugačije. One ubrzavaju promene time što konkurišu velikim bankama i firmama. Na primer, WhatsApp i Viber oduzeli su jako mnogo komunikacije porukama Telekomu Srbija ili Vipu. Drugo su industrijska preduzeća. Šta sa firmama koje su napravljene u industrijsko vreme i koje treba da se prilagode? Za njih mora da se uradi digitalna transformacija. To znači da se industrijsko preduzeće polako reorganizuje, transformiše, da bi prihvatilo novu digitalnu ekonomiju, prilagodilo se njoj i nastavilo da vrednost za klijente proizvodi na nov način. I treće, ako je ta firma već optimizovana, to su hibridna preduzeća. Mnogi misle da ta industrijska preduzeća digitalnom tranformacijom treba da se pretvore u digitalne firme. To je moguće, ali nije obavezno. Vi možete da iskoristite i mogućnost kombinacije fizičke i digitalne firme. Da koristite ono što već imate, dodirne tačke s korisnicima, bilo da su to filijale, bilo da su to vaši prodajni punktovi. To sve ima smisla kombinovati s digitalnim kanalima, samo ih treba napraviti na pravi način.

Koja je razlika između industrijskog i digitalnog poslovnog modela i da li oni mogu biti komplementarni?

Obično se za industrijski poslovni model uzima definicija koja se zove cevni poslovni model. Kao da idete kroz cev, sve operacije idu jedna za drugom. Znači, ako se dogovorimo danas da ćemo praviti neki nov proizvod, moramo prvo smisliti taj proizvod, napraviti dizajn, onda planirati proizvodnju, napraviti fabriku ili naći nekoga ko će nam to proizvoditi, a kada napravimo fabriku, onda treba da planiramo proizvodnju, i sve to vreme vi ulažete novac. Kada napravimo proizvod, puštamo ga u distributivni kanal. Znači, imamo lanac snabdevanja – to dajemo distributerima, koji to daju dilerima, a oni prodavnicima, koje prodaju robu krajnjem korisniku, i tek se tu, na samom kraju, ostvaruje vrednost i vraća se deo novca koji smo uložili. Ogromna su ulaganja sredstava, ljudi i kapitala. To je industrijski poslovni model koji poznajemo. Kineske fabrike proizvode mnogo brže, pa je transport jeftiniji, po celom svetu šalju cipele, telefone, televizore itd. To je taj način rada.

Koji su drugi modeli?

Postoje još tri modela na globalnom nivou. Jedan je servisni, kada prodajete servise kao što su banke i osiguranja. Oni imaju manuelni pristup u industrijskom modelu, a pokušavaju da naprave i automatski, odnosno digitalni pristup u digitalnom modelu, da automatizuju sve njihove servise. Banka vam daje kredit u roku od dve sekunde onlajn, samo podnesete zahtev i one vam ga odobre ili ne odobre. Telekom vam omogućava da automatski pređete na drugi način plaćanja, na drugu tarifu, i tako dalje. To je prelazak u servisnom delu iz industrijskog u digitalni. Onda imate ono gde se prodaje intelektualna svojina, softver, kupujete filmove od Netfliksa, ili ako ste se pretplatili na neki časopis koji naplaćuje svoje usluge – to sada sve ide digitalno i onlajn. To je taj deo koji omogućava prodavanje intelektualne svojine. I poslednji, najviši digitalni model je model platforme, kojim se vlasništvo razdvaja od servisa koji možete da napravite tim vlasništvom. Ako posedujete auto, to je vaša investicija u Uber, koji samo prodaje servis da vi svojim autom prevezete iz tačke A u tačku B klijente po određenoj ceni. Uber samo pravi platformu na kojoj ćete se povezati s kupcem i to uraditi optimalno. Znači, razdvaja se vlasništvo, kao i na RBNB-u, od servisa. Ti modeli danas imaju najveću vrednost i ima ih sve više, ta platforma se uključuje svuda. Banke već koriste platforme za neke svoje funkcije i principe.

Koja je razlika između industrijskih i digitalnih poslovnih modela?

Industrijski poslovni modeli imaju osnovna sredstva, kapital koji jako mnogo košta, ogromne investicije i puno ljudi. Digitalni poslovni modeli se baziraju na tri stvari. Jedna su prikupljanje podataka i proizvodnja informacija od toga, i to veoma vrednih informacija. Što je informacija vrednija za vas, to je vredniji i poslovni model. Šta Uber u stvari radi – uzme sa vašeg telefona vašu geolokaciju i pokaže vam na mapi koji vam je vozač najbliži i kojim putem će vas voziti do tačke do koje vi hoćete. On vama zapravo prodaje tu informaciju i ona ima veliku vrednost za vas ako hoćete da se vozite. Ali, ako vam kažem vašu geolokaciju kada to vama nije potrebno, onda vam to nije nikakva vredna informacija.

Koliko uvođenje digitalnih tehnologija u mala i srednja preduzeća doprinosi razvoju ekonomskog sistema u državama u tranziciji?

Dve su stvari koje ovde moramo da posmatramo. Prvo su nove digitalne firme, koje ionako koriste sve digitalno. Nove digitalne tehnologije su osnova kreiranja tih firmi. Nordeus je napravio softver koji se prodaje po celom svetu, globalno, i to neverovatno povećava vrednost takve firme. U slučaju da mala i srednja preduzeća već postoje i da imaju industrijski model, postavlja se pitanje kako digitalne tehnologije mogu da im pomognu. Ako one samo koriste digitalne tehnologije, u tom slučaju oni će optimizovati obično jednu stvar. Najčešće koriste kanal, naprave da imaju veb-sajt na kome će nešto prodavati i to je optimizacija jednog poslovnog procesa ili jedne poslovne aktivnosti koju imaju. To je u ovom slučaju prodaja. Možda i marketing. Da bi stvarno napravili vrednost, moraju da urade analizu kompletnog poslovnog modela i naprave digitalnu strategiju kako će to uraditi. Oni mogu da rade korak po korak, da optimizuju jednu poslovnu aktivnost za drugom i koriste digitalne tehnologije za to, ali moraju da posmatraju ceo poslovni model. To je osnovna razlika između onoga šta je primena digitalnih tehnologija koja donosi malu optimizaciju i šta znači digitalna strategija, digitalna transformacija, kada se stvarno menja poslovni model firme. Definitivno, otvaraju se ogromne mogućnosti. Firme ne treba da budu velike. WhatsApp je imao 30 inženjera i 20 administrativnih radnika i tih 50 ljudi je prodalo firmu za 22 milijarde dolara. Sve te velike firme koje su napravljene i koje posluju na digitalnim principima imaju mali broj zaposlenih, mnogo automatizovanih procesa, koriste digitalne tehnologije i time smanjuju troškove, povećavajući vrednost za korisnika. To je osnova toga zašto male i srednje firme mogu da pomognu u razvoju ekonomije u svim zemljama.

Da li digitalizacija dovodi do uvećanja broja nezaposlenih na globalnom nivou?

Da. To je ključno pitanje i vi ste u pravu, ali hajde zajedno da pogledamo jedan primer. Srbija hoće da uđe u u EU i mi očekujemo da će se to desiti 2025. godine. Pre toga bi trebalo da potpišemo da bescarinski uvozimo robu iz evropske zajednice. Ako potpišemo taj papir, Amazon može bez carine da prodaje u Srbiji sve svoje proizvode. Ako to oni urade, mnogo će ljudi ostati bez posla, zato što će mnogi početi da kupuju od Amazona. Ako to znamo, trebalo bi sada da počnemo da se pripremamo za to i sprovedemo aktivnosti koje će obezbediti da ovde postoji konkurencija. Onda i mi možemo da budemo konkurentni. Ako nešto isporučujete iz beogradskog skladišta, vi robu možete da isporučite mnogo brže nego Amazon, možete da garantujete za jedan sat. Ljudi vole da što pre dobiju ono što su naručili. Prema tome, mogli bismo da konkurišemo – postojao bi čitav niz pogodnosti koji se tiču npr. troškova slanja itd. Navešću i drugi primer. Pošta Srbije je uvela automatizaciju sortiranja paketa i pošiljki i to je fantastičan sistem koji može da obradi mnogo stvari. Naravno, dvadesetak ljudi koji su to pre radili ostali su bez posla, ali ako Pošta Srbije krene da konkuriše Amazonu i postane platforma za Srbiju, tih 20 ljudi će moći da radi s partnerima i vodi taj deo posla. Znači, digitalna transformacija, ako se uradi sada, ako se isplanira dobro, počev od celokupnog modela, treba da pomogne da se ne izgube ta radna mesta, nego da se transformišu u druga radna mesta, koja ne moraju da budu programerska, ne moraju da budu IT, već mesta koja se dodaju zbog menjanja načina poslovanja i novog poslovnog modela.

Photo by Jason Blackeye on Unsplash

Zašto je digitalizacija privrede u siromašnim zemljama potrebna i da li ona može da dovede do ubrzanog ekonomskog rasta?

Očekuje se tu dosta zakonskog regulisanja. Slično je bilo s prvom industrijskom revolucijom. Pojavljivali su se monopolisti i stvarali se karteli koji su pokušavali da preuzmu ceo svet i rade sve moguće industrije, od čelika, od proizvodnje mašinab i najmanjih aparata. Onda su doneti zakoni za razbijanje monopola i zaštitu od konkurencije. Tako će biti i u ovom slučaju. Google, Amazon, Apple postaju sve veći i počinju da idu u razne sfere. Svi oni testiraju automobile bez vozača. Sada Amazon ima čitav niz servisa – od Alekse, koja govori, do prodaje storidža i servera itd. Desiće se to da će se zemlje štititi. I mi moramo da se štitimo, jer smo mali. Zasad postoji zakon koji propisuje da sve podatke o našim klijentima moramo da čuvamo u zemlji. To je jedan način odbrane. Drugi način odbrane je da tražite svoju kompetitivnu prednost i pravite vrednost korisnika, i to na vreme, pre nego što Amazon ili neko drugi uđe, da bismo se branili. Kada postanete dobri u maloj sredini, možete to da širite, da počinjete i na globalnom tržištu, jer ne postoji razlog da prodajete samo u jednoj zemlji. To nije lako pitanje, ali ako se dobro osmisli i organizuje, može da uspe. Zato je neophodna i strategija države Srbije za digitalnu transformaciju. To je jedna od stvari koja nama nedostaje. Radimo mnogo malih stvari koje su odlične, i ja to podržavam iz sve snage, ali trebaće nam i strategija za to. Bilo bi dobro da u tu strategiju uključimo i nešto što je malo drugačije, kako formiramo nove firme i kako treba da se branimo od udara iz belog sveta.

Kako digitalizacija utiče na zaštitu osnovnih ljudskih prava i privatnosti, ako se ima u vidu da korišćenje digitalnih mera podrazumeva dostupnost ličnih podataka na onlajn nalozima?

To je vrlo značajno pitanje. Važno je da shvatimo da je danas osnovni resurs informacija. Borba između Rusa, Amerikanaca, Kineza, vodi se samo za informacije. Ovo što se dešavalo s predsedničkim izborima u SAD, bilo je povezano s tim ko daje netačne informacije, a ko tačne, ko pokušava da utiče na ljude u preizbornoj kampanji i na koji način. Znači, informacija postaje osnovni resurs. Nažalost, zbog brzine razvoja digitalne revolucije i njenog uticaja, zakoni se ne menjaju onoliko brzo koliko bi trebalo. Mi već imamo neke zakone o zaštiti podataka, ko koje podatke može da koristi, ali to nije dovoljno. To mora prvo da se zaštiti zakonom, pa da se uradi infrastruktura i da se zaštitimo u digitalnoj ekonomiji. To je prva stvar. Da li imamo više privatnosti ili ne, to sada ne znam. Ja sam čak i pre pet-šest godina predlagao da – kada mi sistem više ne radi i izgubim podatke – pitam neke od obaveštajnih svetskih službi, američku, rusku, kinesku, da mi da bekap mog sistema, jer oni sve to ionako kopiraju. Od toga se verovatno nikada nećemo zaštititi. Mi smo suviše mala zemlja. Oni kopiraju sve podatke i analiziraju ih. To je, nažalost, tako i to moramo da prihvatimo. Ali moramo da napravimo zakone kojima ćemo zaštiti podatke i doneti pravila po kojima ti podaci mogu da se koriste. Ima tu i mnogo drugih stvari. Da li jedna firma ima pravo da koristi moje podatke i na koji način. U maju ove godine izlazi GDPR, zakon za građane evropske zajednice koji će morati svi da primenjuju. Tada niko neće smeti bez mog odobrenja da koristi moje podatke ako sam građanin EU, pa makar ja bio u Srbiji. Ja sam kao građanin EU zaštićen. Kada kažem da izbrišete moje podatke, morate to da uradite. Morate i da me pitate da li smete da koristite te podatke. Podaci su postali najveća vrednost, iz njih se prave informacije koje su vredne za korisnike, o tome kako se dobija biznis. To je osnova svega.

Koliko je brendiranje proizvoda na tržištu u uzročno-posledičnom odnosu sa uvođenjem digitalne tehnologije?

Ne vidim veliku razliku. Postoji jedino razlika u vezi s tim kako brendirate onlajn i u fizičkom svetu. Kao što smo rekli, ove digitalne promene, odnosno digitalna ekonomija, dovode do toga da postajete fizičko-digitalna firma. I onda svi vaši tač-pointi, sve ono gde se susrećete s nekom kompanijom, moraju biti jednaki i na dobar način izvedeni da biste održali svoj brend. To je veoma teško. Zato se sada najviše govori o tim omni čenel kanalima – ako korisnik dođe u filijalu i počne nešto da radi, da može onlajn da nastavi, da to može preko mobilnog telefona da završi. Da jednostavno prelazite sa kanala na kanal i da sve vreme znate u kojoj fazi se nalazi projekat ili zahtev. To je sada veoma teško. Najveći deo digitalne transformacije danas se svodi na prihvatanje da se napravi da naše usluge budu omni čenel. To utiče na brend, koji se zbog digitalizacije malo drugačije tumači. Na primer, Kodak je bio peti brend u svetu i onda je nestao, zato što se nisu prilagodili digitalnom vremenu. Iako su izmislili digitalni foto-aparat, nisu uspeli da se prilagode na vreme jer su previše novca dobijali od starih projekata i starog načina rada. Zato nisu videli da će digitalnih fotografija biti milijardu puta više i da na njima, iako ne donose toliku zaradu, mogu da zarade mnogo. To važi za brendove, a mnogo njih će tako propasti. Vi vidite sada da je prosečni vek kompanije mnogo kraći nego što je bio ranije, i to zbog svih ovih promena i uticaja digitalne revolucije.